Ratovi plaćeni kvarenjem novca:Od srebrnog penija do papirnog dolara

Najvažnije u nekoliko reči:

Rat je skup. Treba platiti vojnike, hranu, konje i oružje. Vladar je imao tri načina da dođe do toga novca. Može da uzme porez. Može da pozajmi. A može i da napravi novac.

Porez ima granicu, jer ljudi ne mogu da daju više nego što imaju, a svaki nov porez se vidi. Zajam ima granicu, jer poverilac pozajmljuje samo dok veruje da će dobiti novac nazad, sa kamatom. Kad oba puta stanu, ostaje treći.

Kvarenje novca (engl. debasement) znači da novac zadrži isto ime i istu vrednost na papiru, a u sebi nosi manje. Kod kovanog novca to je novčić sa manje srebra i više bakra. Kod papira je to novčanica koje ima sve više, a za nju se dobija sve manje. Niko ne dobije poresko rešenje, ali svako ko taj novac drži izgubi deo onoga što ima.

Sledi šest primera od 1544. do 1865, od novčića do papira, svaki sa brojevima iz prvih izvora. Ne tvrdimo da je novac izazvao ove ratove, nego da su njime plaćeni.

Engleska je iz penija izvadila pet šestina srebra

Henri VIII (Henry VIII) je četrdesetih godina 16. veka ratovao sa Francuskom i Škotskom. Engleska je 1544. zauzela francuski grad Bulonj (Boulogne) i zadržala ga „po ogromnoj ceni“, piše istoričar Stiven Gan (Steven Gunn) sa Oksforda (The King's Wars).

Ekonomista Džon Manro (John Munro) sabrao je račun tih ratova po istraživanju Kristofera Čalisa (Christopher Challis) (Univerzitet u Torontu, 2010). Ratovi od 1544. do 1551. koštali su oko 3,5 miliona funti. Porezi su u istim godinama doneli 976.000 funti, a zakup i prodaja kraljevske zemlje 1.048.255 funti. Ni zajedno nisu pokrili ni tri petine troškova, pa se kruna zaduživala i u inostranstvu.

Ostatak je dala kovnica. Od jula 1542. do kraja septembra 1551. kruna je na kvarenju novca zaradila oko 1.285.000 funti, više nego od svih poreza u tim godinama (isti rad).

Kako se to radi? Srebrni peni je od 1526. imao 92,5% srebra. Od 1542. kovnica je u njega stavljala sve manje srebra i sve više bakra, a u aprilu 1551. peni je imao još samo 25% srebra. Posle Henrijeve smrti 1547. nastavio je njegov sin Edvard VI.

Peni je usput postao i lakši, pa je u njemu ostalo 0,108 grama čistog srebra umesto 0,639. Nestalo je 83,1% srebra (Manro, isti rad), i to se videlo golim okom. Na novčićima sa kraljevim likom bakar je izbijao na nosu, pa je Henri dobio nadimak „Old Coppernose“, Stari bakarni nos (Royal Mint).

Račun je stigao 1560. Kraljica Elizabeta I je 27. septembra najavila nov novac od starog srebra od 92,5% i smanjila vrednost lošem novcu (British Numismatic Journal, 1983). Najlošiji novčić, sa 25% srebra, izgubio je 62,5% svoje vrednosti (Ling-Fan Li, LSE, 2009). Gubitak nije snosio onaj ko je novac pokvario, nego onaj kod koga se loš novčić zatekao.

Isti časopis piše da je pre toga loš novac oterao dobar u ušteđevine i u topionicu. Tako radi Grešamov zakon.

U Nemačkoj su novac kvarili svi odjednom

Tridesetogodišnji rat počeo je 1618. U nemačkim zemljama novac su kovali mnogi kneževi i gradovi, i svakom je trebao novac za vojsku. Nemačka savezna banka (Deutsche Bundesbank) to razdoblje zove najvećom inflacijom u istoriji carstva (Deutsche Bundesbank).

Ime razdoblja, „Kipper- und Wipperzeit“, dolazi od načina rada. Ljudi koji su radili za kovnice obilazili su zemlju i kupovali stare, teže novčiće. Na maloj vagi (nem. Wippe) brzo su odvajali teške od lakih. Od srebra iz teških kovali su nove novčiće, uz sve više bakra (isti izvor).

Pravilo carstva tražilo je da se od jedne marke srebra iskuje 9,5 guldena. Do 1621. iz iste marke kovalo se 46 guldena, skoro pet puta više novca iz istog srebra (Schnabel i Shin, BIS, 2018). Kad je srebra ponestalo, novčići su postali skoro čist bakar. Ljudi su u kovnice nosili lonce i tiganje (isti rad).

U Bavarskoj je 1622. talir (Reichstaler), veliki srebrni novčić, vredeo 600 krajcara umesto 90 (Peter Ilisch, LWL). Nemačka savezna banka navodi da onima sa stalnim prihodom, kao učiteljima i penzionerima, novac više nije bio dovoljan za život.

Između 1623. i 1624. vlasti su se vratile starom novcu, a loše novčiće povukle. Gubitak od povlačenja ovaj put je snosila država (Deutsche Bundesbank).

Engleska je 1694. za rat pozajmila od građana

Vilijam III (William III) je devedesetih godina 17. veka tražio novac za rat protiv Francuske. Škotski trgovac Vilijam Paterson (William Paterson) predložio je da građani državi pozajme 1,2 miliona funti, uz kamatu od 8%. Novac je skupljen za 11 dana, od 1.268 ljudi, a od njih je 27. jula 1694. nastala Banka Engleske (Bank of England) (Bank of England Museum).

To je drugi put, zajam. Ne kvari novac, ali kamatu plaća porez, pa je zajam po nama porez odložen za kasnije. U sledećim ratovima sa Francuskom ista banka je 1797. prestala da menja svoje novčanice za zlato (Sargent i Velde, 1995), a kako se to ponovilo 1914, piše u tekstu o zlatnom standardu.

Sa papirom više nije trebalo ni srebro

Ne možeš da iskuješ više srebra nego što imaš, a jednom ponestane i bakra. Papir te granice nema.

Kontinentalni dolar: 40 papirnih za jedan srebrni

Kontinentalni kongres je 23. juna 1775, u ratu za nezavisnost, izdao prve novčanice, dva miliona kontinentalnih dolara. Do 29. novembra 1779. izdao ih je ukupno 200 miliona (Džeferson, 22.6.1786).

Prve dve godine papirni dolar je vredeo koliko srebrni. U maju 1777. za jedan srebrni trebalo je 2⅔ papirnih, u januaru 1779. osam, a u novembru 1779. čak 38,5 (isti spisak).

Kongres je 18. marta 1780. odlučio da 40 papirnih dolara vredi jedan srebrni (Farli Grab (Farley Grubb), NBER, 2007, po zapisniku Kongresa). Džeferson piše da su trgovci papirnim novcem to nazvali bankrotom (Džeferson, 24.1.1786). Posle maja 1781. novčanice više nisu kružile kao novac, a ostao je izraz „not worth a Continental“, ne vredi ni kontinentalni dolar (Grab).

Džeferson je izračunao i ko je to platio. Tih 200 miliona vredelo je onima koji su ih primili oko 36 miliona srebrnih dolara. Razliku je, piše on, platio svako kroz čije je ruke novčanica prošla:

„

„Every one thro whose hands a bill passed, lost on that bill what it lost in value, during the time it was in his hands. This was a real tax on him…“

Svako je izgubio onoliko koliko je novčanica izgubila dok je bila kod njega. Džeferson to naziva porezom, „najsurovijim od svih, jer je najnejednakiji od svih“.

Francuski asignat: papir na oduzetoj zemlji

Francuska revolucija je nasledila veliki dug. Država je uzela imanja crkve i izdala asignate, papire kojima su se ta imanja plaćala na javnoj prodaji. Prvih 400 miliona livri izdato je u aprilu 1790 (Sargent i Velde, 1995).

Kad je Francuska 20. aprila 1792. objavila rat Austriji, asignat je postao glavni način plaćanja rata. Do tada je prema zlatu već izgubio 40% (isti rad). Od maja do decembra 1795. Francuska je imala hiperinflaciju, a krajem 1795. asignat je vredeo pola procenta svoje vrednosti na papiru.

U decembru 1795. u opticaju je bilo 24 milijarde livri. Alati za štampanje uništeni su 19. februara 1796. Novi papir, mandat, menjao se za 30 asignata, ali je od 35% svoje vrednosti u martu pao na 6% do leta 1796. Oba papira prestala su da važe 4. februara 1797 (isti rad).

Ekonomisti Majkl Bordo (Michael Bordo) i Judžin Vajt (Eugene White) pišu da je u Napoleonovim ratovima sećanje na asignate Francuskoj zatvorilo put do štampanja, dok je Britanija veliki deo troškova pozajmljivala uz relativno nisku kamatu (NBER, 1990).

Američki građanski rat: dva novca, dva kraja

Sever je 1862. imao manjak od 423 miliona dolara. Zakon o zakonskom sredstvu plaćanja (Legal Tender Act) dozvolio je prvih 150 miliona u novčanicama koje se nisu menjale za zlato (Federal Reserve History). Linkoln je zakon potpisao 25. februara 1862, a novčanice su nazvane grinbekovi (engl. greenbacks). Do kraja rata dozvoljeno je 450 miliona, a u opticaju je ostao 431 milion (Mitchell, 1903).

Dana 11. jula 1864, kad je vojska Juga stigla nadomak Vašingtona, zlato je skočilo na 285. Sto dolara u grinbekovima tada je vredelo 35,09 dolara u zlatu (Mitchell).

Jug je rat platio uglavnom štampanjem. Istoričar Daglas Bol (Douglas Ball) izračunao je udele, a navodi ih rad sa Jejla (Razaghian, 2005):

Udeli se ne sabiraju do 100%, jer izvor ostale prihode ne razvrstava. Cene na Jugu porasle su od početka 1861. do januara 1865. oko 58 puta (Burdekin i Weidenmier, NBER, 2002). Kad su se generali Li i Džonston predali u aprilu 1865, novac Juga je postao praktično bezvredan (isti rad). Grinbek je preživeo, a od 1. januara 1879. ponovo se menjao za zlato (Mitchell).

Ko je na kraju platio rat

Šest primera i tri veka pokazuju isti obrazac:

Po nama je to najvažnija pouka. Kad novac može da se pravi bez granice, rat dobija izvor koji se najmanje vidi i za koji niko ne glasa. Da li bi novac koji niko ne može da doštampa nešto tu promenio, i šta ne bi, pitanje je za sledeći tekst.

Šta dalje?

Ovo je šesti tekst dela staze o filozofiji i istoriji pokreta. U sledećem idemo od 1914. do 1971, do naše hiperinflacije 1992-1994, i pitamo šta Bitcoin tu može, a šta ne može da promeni, Ratovi bez zlatne kočnice: od 1914. do dinara 1993. i šta Bitcoin može, a šta ne.

Rat se ne plaća samo na bojištu. Plaća ga i svako ko drži novac koji se kvari.