Ratovi bez zlatne kočnice:Od 1914. do dinara 1993. i šta Bitcoin može, a šta ne

Najvažnije u nekoliko reči:

Prethodni tekst je stao kod 1865. i kod pitanja šta bi promenio novac koji niko ne može da doštampa. Pre odgovora, još jedna stara slika. Francuska je u prvim decenijama rata sa Engleskom, između 1337. i 1360, promenila vrednost svog novca čak 85 puta (BnF, „La naissance du franc“). Kvarenje novca u ratu nije bilo izuzetak, nego navika.

U 20. veku menja se samo alat. Umesto bakra u srebru, posao rade papir i centralna banka. Ovaj tekst ide od 1914. do naše hiperinflacije 1992-1994 i na kraju pita šta Bitcoin tu može, a šta ne.

Prvi svetski rat je skinuo zlatnu kočnicu

Do 1914. novčanica se u Britaniji menjala za zlato, pa banka nije smela da izda mnogo više novčanica nego što ima zlata. Kako je zamena obustavljena 6. avgusta 1914. i šta je to uradilo cenama, piše u tekstu o zlatnom standardu.

Britanski državni dug porastao je sa 650 miliona funti na početku rata na 7.500 miliona 1919. godine (Debt Management Office). Prvi ratni zajam, iz novembra 1914, tražio je od građana 350 miliona funti. Upisali su manje od trećine. Banka Engleske je tada pozajmila novac svom glavnom blagajniku i njegovom zameniku, a oni su ostatak obveznica kupili na svoje ime. Novine su 23. novembra 1914. pisale da je upisano više nego što je traženo (blog Banke Engleske, 2017).

SAD su ušle u rat u aprilu 1917. Do kraja rata građani su kupili više od 17 milijardi dolara ratnih obveznica, a porez je doneo 8,8 milijardi (Federal Reserve History, Liberty Bonds). Federalne rezerve (Fed), centralna banka SAD, pozajmljivale su bankama jeftino, pod uslovom da novac ulože u obveznice. Po istoriji samog Feda, to je povećalo količinu novca i podgrejalo inflaciju (Federal Reserve History, WWI). Cene u SAD su se od 1914. do 1920. udvostručile (BLS, indeks potrošačkih cena).

Ratni dug je na kraju platio onaj ko je verovao državi

Nemačka je rat platila zajmom od svojih građana i od centralne banke. Devet ratnih zajmova donelo je 98 milijardi maraka i pokrilo oko 60% troškova rata (Bundesarchiv). Ostatak je pozajmljivala Rajhsbanka, koja je zato štampala sve više novčanica (Deutsche Bundesbank).

Na početku rata dolar je vredeo 4,20 maraka. Sredinom novembra 1923. vredeo je 4.200 milijardi maraka (Deutsche Bundesbank, 2015). Nova rentna marka uvedena je 15. novembra 1923, jedna za hiljadu milijardi starih (Deutsche Bundesbank, 2014).

Tog dana ceo nemački ratni dug od 154 milijarde maraka vredeo je 15,4 pfeniga, a pfenig je stoti deo marke (Deutsche Bundesbank). Država je dug vratila novcem koji više ništa nije vredeo. Ko je u ratu kupio obveznicu, izgubio je skoro sve.

Britanija i SAD su dug nosile decenijama.

U Drugom svetskom ratu kamata je bila zaključana, a cene propisane

SAD su 30. januara 1942. donele zakon o kontroli cena. Posebna agencija je propisivala najviše cene i kirije i delila bonove za robu (National Archives).

Od aprila 1942. Federalne rezerve su, na zahtev Ministarstva finansija, držale kamatu na kratke državne zapise na 0,375%, a na duge obveznice najviše 2,5%. Da bi je držale tako niskom, kupovale su mnogo državnih hartija, a to je povećavalo količinu novca (Federal Reserve History). Banka Engleske je svoju osnovnu kamatu držala na 2% od 26. oktobra 1939. do 8. novembra 1951 (Bank of England, tabela kamata).

Dok su cene bile propisane, inflacija se nije videla u prodavnici. Stigla je posle rata. Od juna 1946. do juna 1947. cene u SAD porasle su 17,6% (Federal Reserve History). Ko je držao obveznicu sa kamatom od 2,5%, po našem računu je za tu godinu izgubio skoro 13% kupovne moći. Fed je kamatu oslobodio tek sporazumom sa Ministarstvom finansija, 4. marta 1951.

Posle rata zlato je ostalo samo državama, a od 1971. ni njima

U julu 1944. dogovoren je Breton Vuds, o kome piše tekst o zlatnom standardu. Kočnica je ostala, ali samo za države. Dolar se menjao za zlato samo stranim vladama.

Šezdesetih je budžet SAD imao sve veći manjak, zbog rata u Vijetnamu i velikih socijalnih programa (Federal Reserve History). Zlato je odlazilo. Zlatna rezerva SAD vredela je u avgustu 1949. 24,8 milijardi dolara (Federal Reserve Bulletin, mart 1951), a krajem avgusta 1971. 10,2 milijarde (Federal Reserve Bulletin, septembar 1971), po istoj ceni od 35 dolara za uncu. Za 22 godine otišlo je 59% zlata.

Osam centralnih banaka branilo je cenu zlata zajedničkim fondom od 1961, a u martu 1968. fond se raspao (Federal Reserve History). Šta se desilo 15. avgusta 1971, piše u istom tekstu o zlatnom standardu.

Naša hiperinflacija: nov novac je pokrivao ono što porez više nije donosio

Brojevi naše hiperinflacije, cene, novčanice i denominacije, stoje u tekstu o inflaciji. Ovde gledamo drugu stranu. Odakle je država imala novac?

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je 30. maja 1992. rezolucijom 757 uveo sankcije SR Jugoslaviji i zabranio trgovinu sa njom (UN, rezolucija 757). Po proceni ekonomista Željka Bogetića, Diane Dragutinović i Pavla Petrovića, bruto domaći proizvod je 1993. bio oko polovine onog iz 1991. Prosečna plata, preračunata u dolare, za dve godine pala je skoro sedam puta (Panoeconomicus, 2022, tabela 2).

Porez je stizao kasno, a novac se topio

Sa privredom je padao i porez, ali porez je imao i drugu muku. Firma obračuna porez danas, a plati ga posle nekoliko dana. Dok novac stigne u budžet, cene su već porasle. To je Olivera-Tanzijev efekat, po ekonomistima koji su ga opisali. Država je skraćivala rok, a gubila je sve više.

Procena je istih autora (Panoeconomicus, 2022). Rashodi nisu mogli da padnu tako brzo. Država je plaćala vojsku i upravu nasleđene od stare federacije, troškove izbeglica i druge prenose (isti rad). Razliku je pokrivao nov novac, a koliki je bio manjak budžeta, piše u tekstu o MMT-u.

Nov novac nije išao samo u savezni budžet

Po radu iz 1999, krediti Narodne banke Jugoslavije saveznoj vladi pokrivali su samo petinu do šestine ukupnog manjka. Većina novog novca išla je u budžete republika, za penzije, zdravstvo i školstvo, i kao jeftini krediti velikim društvenim preduzećima pogođenim sankcijama (Petrović, Bogetić i Vujošević, 1999).

Deo novca nastajao je i van centralne banke. Narodne banke republika i pokrajina i služba platnog prometa povećavale su stanje na računima bez pokrića, na primer prostim dopisivanjem nula. Autori to zovu „siva emisija“ (Panoeconomicus, 2022). Vršilac dužnosti guvernera Narodne banke Jugoslavije rekao je u novembru 1993. da banka ne zna za veliki deo novog novca (rad iz 1999).

Ukupno je novi novac u 1993. vredeo 18% BDP-a, a zvanični krediti centralne banke državi i bankama samo 5,1% (Panoeconomicus, 2022, tabela 4a). Da je manjak bio samo toliki koliko su iznosili zvanični krediti, pišu autori, inflacija bi bila mnogo niža, možda i ispod granice hiperinflacije.

Kraj je došao kad je novac opet dobio pokriće

Program od 24. januara 1994. vezao je novi dinar za rezerve zlata i deviza od oko 300 miliona dolara, a štampanje starog dinara je stalo. Cene su još jednu nedelju rasle 890%, a sledeće pale 0,5%. Plate su za nekoliko dana skočile sa 10-15 na 110 dolara (Panoeconomicus, 2022).

Kočnica je vraćena, ali i nju je postavila država. Po nama je to i njena slabost, jer ista država može i da je skine.

Šta Bitcoin može, a šta ne može

Odgovor na pitanje iz prethodnog teksta je naše mišljenje, uz brojeve gde postoje.

Šta može

Svaki rat iz ovog i prethodnog teksta imao je isti treći put, nov novac. Kod Bitcoina je količina upisana u pravila i nijedna vlada ne može da je poveća za svoj rat. Ko drži bitcoine, ne plaća porez koji je Džeferson nazvao najsurovijim.

Ključ može da stane u glavu. Dvanaest reči fraze za oporavak prelaze granicu bez kofera. Zlato je teže sakriti, a američka vlada ga je 1933. tražila od građana uredbom 6102. Ali pamćenje je i rizik. Zaboraviš li reči, novca nema. Ovo nije finansijski savet.

Šta ne može

Država i dalje uzima porez, pozajmljuje i šalje ljude u vojsku. Porez se kod nas plaća u dinarima i Bitcoin to ne menja.

Država može da natera čoveka da preda ključ. Zato je ključ bezbedniji kad niko ne zna da ga imaš (tekst o privatnosti). Može da zabrani menjačnice, kao Kina 2021, i da uzme ono što stoji kod posrednika, jer menjačnica nije tvoj novčanik. Naš primer je stara devizna štednja. Devize građana iz banaka postale su ranijim zakonom javni dug. Zakon iz jula 2002. odredio je kako se vraćaju, a po njegovoj izmeni iz 2016. taj dug iznosi 4 milijarde evra. Štediša je 2002. mogao da dobije najviše 276,10 evra, a ostatak je vraćan u ratama do 31. maja 2016 (Zakon o regulisanju javnog duga SRJ po osnovu devizne štednje građana, članovi 2 i 4).

Bitcoin je i dalje mali. Svi bitcoini zajedno vredeli su 30. septembra 2026. oko 1.679 milijardi dolara (Coin Metrics). Samo dolara u SAD, mereno kao M2, bilo je u septembru 23.414 milijardi (Federalne rezerve, M2), skoro 14 puta više.

Ratovi imaju i uzroke koji nisu novac. Ni ovaj ni prethodni tekst ne tvrde da je novac izazvao ijedan rat.

Šta mislimo

Po nama, Bitcoin ne donosi mir. Kad bi se novac računao u bitcoinima, rat bi morao da se plati otvoreno. Porez se vidi i o njemu se glasa, a zajam neko mora svesno da kupi. Kvarenje novca se ne vidi dok ne stigne u prodavnicu, kao 1923. u Nemačkoj i 1993. kod nas. Novac koji niko ne može da doštampa zatvara samo taj skriveni put. To nije malo, ali nije ni kraj ratova.

Šta dalje?

Ovo je sedmi tekst dela staze o filozofiji i istoriji pokreta. U poslednjem tekstu staze gledamo grafikone koji se razilaze posle 15. avgusta 1971, koji od njih zaista drže, a koji samo izgledaju ubedljivo, Šta se desilo 1971: grafikoni koji se razilaze i oni koji varaju.

Novac koji niko ne može da doštampa ne zaustavlja rat. Ali iz novčanika onoga ko ga drži niko ne može tiho da naplati rat.